Зима, а тако је зову и у Лаосу, је период, који календарски обухвата децембар, јануар и фебруар. По повратку са северозападних путешествовања, одлучио сам да се „забијем“ у моју базу, Луанг Прабанг, и „искулирам“ наведени перод. Три месеца звучи пуно, а негде у средини тромесечија сам уприличио празнични, тронедељни, излет и боравак у Вијетнијану. Тако да сам тим, својеврсним, сендвичем обогатио, учинио зимовање знатно интересантнијим.

• 

Луанг Прабанг, зимско јутро, јануара ‘о21

Климатски, свежије време започиње и раније, у новембру, првенствено у вишим пределима, што сам ја, и осетио, а и поменуо, у претходној причи. 7.0

Окраћали дани, Сунчеву топлоту испоручују у средишници дана. Негде, између 12-16 (опет, зависно од надморске висине) „упекне“, стигне жива у термометру и до 30, па и више степени по целзијусу. Као да стално има неког ветрића, и он освежава, тако да та, прилично висока температура не изгледа, не пружа осећај претоплог. Што би се оно рекло, пријатно је. Посебно у часовима пре, и нешто после наведеног времена. Друга, зимска, прича је ноћу и посебно јутром. Охлади ваздух, и од хладњикавог, стиже се до праве зиме. Степенске вредности су мање, и наступају други доживљаји. Петнаести подељак као да није то, али кад се темп. спусти још ниже, и на једноцифрене бројке, ето праве хладноће. Опет, повезано са оним „‘ајмо у планине“, то иде и до свега који степен изнад нуле. Овогодишња зима је у највише пределе донела и негативну вредност, односно и типично зимску падавину снег. Ето мало и чуда, а мени је било доста и тих цвокотавих периода, дана, када се требало добрано обући, навући одежда која се није користила од моје прошле, романтичне, зиме.

7.0  Бициклом из Луанг Прабанга у крајње стране ове брдовите земље. И на почетку, пре ове свеопште калварије, стремио сам овом правцу, али бродским путем. Меконг се стрмоглаво спушта са Хималаја, и од Кине, из смера север- југ, почиње да „глуми“ границу. Мијанмар, Лаос, Тајланд. Планински масиви приморавају водоток да вијуга, и он се снажно повија неколико пута, на релативно кратком растојању. Значајан привредни пловни пут, међутим у ово (не)време 2020/21. остао је ускраћен за туристички саобраћај.

Тзв. „спори брод“ омогућава крстарење у трајању од три дана,  пролазак прекрасним, природним пределима – а меандри воде од Луанг Прабанга до Пак Бенга, затим у Хуа Саи. Споменути градови се налазе на три главна друмска пута, којима се у северном смеру може докопати Кине. Трећи дан пловидбе може да вас одведе у завучени Сијенг Кок, ћошак где су неке људске активности „прозвеле контравезни Златни троугао“. Уствари постоје два подручија овог поетско- геометријског имена. Па пођимо тамо…а пут ме је водио кроз пар провинција.

Strane: 1 2

Телепортовао сам се, примерено антиутопијској, надирућој свакодневници, у нешто мало северније пределе. У онај, да га назовем балон, округласто проширење територије Лаоса, северно од главног града. Од широке долине и две велике кривине Меконга.

Све ово условно изречено, али главна географска карактеристика читавог региона је „стална“ брдовитост и слабија насељеност.

Мала варијација на тему је област у којој лежи град Понсаван, престоно место провинције Сиангкуанг, у којем сам се, ето, обрео. И брзо сам одредио да ми предео личи на наш златиборски. Висораван по изгледу, готово индентичне надморске висине, а „улетео“ сам у блажу, нешто свежију климатску доб, после оних несносних, јужних врућина, налик златиборским летима.

• 

Празник светлећих бродова, Л. Прабанг, манастир Висунарат, октобар’20.

Strane: 1 2

У главно.ме граду, по трећи пут, боравак, а и један излет, круг у широј околини. То би могао бити сажетак неких пет недеља, надодатих, или одузетих од свеукупног времена, а проведених на овом простору. Но, враћам се на ону кишу, која ми је приредила дочек у престоници. На онај пљусак, који се претворио у прави, мали, библијски потоп. Од раног поподнева како је почело да пада, прво сам мало ишчекивао престанак, да бих кренуо, не желећи да ме ухвати мрак – и тако сам нека два часа, са бројним заустављањима, више пловио, пливао, скоро ронио, него педалирао.

Подсетило ме то на оне епске кише које су ме допремиле у, исто олимпијске, путешествије Пекинга, Рија. Само што је то овај пут на по’ пута, још јако далеко од неизвесног олимпијског токијског исходишта.

---

Лаошка лоша саобраћајница ме привела граду, спровела једним његовим делом, да бих ја онда направио једну грешку. Повео сам се неким краћим путевима, и они су били спочетка чврсте, асфалтне подлоге. Међутим, уследила је промена, и улица, као и многе у главном граду, показала је своје право, земљано лице. Па још под водом.

Назад није било, и тих неких 2км је трајало и трајало, да би се са првим мраком примакао шору у којем живе моји домаћини. И телефон је било тешко користити под тим, воденим условима. Једва сам дозвао Давида да ми укаже тачну адресу, кућу. Он је изашао пред мене, и ево ме коначно на сувом (страшно им је прокишњавао овај, скороусељени дом). То је била соба, ни на замљи, ни на небу, али зато готово над улицом. Прометном, дакако, у насељу Ѕangvej, или што би они рекли село, Ban.

Хвала брачном пару просветара, Силвиан и Давиду, и њиховим кћерима Амари и Соле на широкогрудом гостопримству. Трајало је оно, можда и дуже од планираног, а поклопило се са трајањем, чувене бици трке око њихове домовине – тур де франс. Ове године измештеног времена одржавања, али доступног за праћење са надодатим интернетским помагалима. Тако сам ја имао један занимљив циљ, а шта је уствари била замисао водиља, дружељубивих бреасонаца (негде из тог краја, подно Алпа су пореклом)!? Осим да надопуне широк спектар овдашњих познанстава, пређашњих угошћавања, они су желели да са особом из треће земље побољшају своје владање енглеским језиком. Е сад, питање је колико су имали „среће“ изабраши мене. Било како било, дружили смо се, изупознавао сам читаву палету њихових, махом колега, пријатеља. Људи сличних профила, оних који су одабрали да живе и раде у бившим колонијама. Да ли их од Реуниона и Гвајане, па до Лаоса води онај стари, добри алтруизам, занимање за другим крајевима, људима и обичајима, или незадовољство стањем у матичној земљи, или нешто четврто? Од свега помало, али мислим да добро дођу настављању филозофије егалите, фра…

Најбоље време смо ипак провели играјући пар друштвених игара, од којих је карташка игра, чудног назива, ковид19, била свима подједнако занимљива. Неких дана, топлих и кишовитих, вијетнанских вечери, смо баш уживали. Уз пиво, сладолед, колач од манга, ананаса и кикирикија, понекад уз комшијску буку, али и у диму. Карташку игру нам је представила Клое. Да, она Клое, коју сам упознао доле на југу, где су је срели и Дудеови. И наравно, позвали су и њу, као и мене, и многе друге, треће, у госте. Боравак, нас двоје, кајакашког двојца се поклопио неких недељу дана. Потом је млада францускиња одјездила трбухом за крухом. Да, баш тако. Намера девојке из Нанта је да се задржи, непланирано дуго на путовању, а средства да обезбеди радивши успут. Посао, типа рад у школи, у бившој колонији, па још у данима кад се упосленици махом враћају у матицу, није тешко пронаћи. И тако је Клое свој просветарски занат одлучила да започне у Луанг Прабангу. Највише је француских интернационалних школа, а најраспрострањенији је енглески језик, па су бројни французи и англосаксонци у предности када се траже просветари. И ја сам обиграо неколико школа, испунио формуларе, но за сада без успеха.

Време сам испуњавао мојим уобичајеним активностима. Спортским. Трчање, изнова почетак, и најчешће босоног, на старом, националном стадиону. Подоста руинирани објекат, чија тартан стаза више не личи на нешто тако, окупља доста света на рекреацији и тренинзима у току предвечерњих часова. „Откривам“ групу team we run, која се рекреативно окупља уторком и четвртком и веЏба. Августовско септембарски дани су преврући, а проценат влажности ваздуха се пење и до 90, али заљубљеници не одустају, па викендом ране и некад у 2,3 или у 4 изјутра крећу на разноразне дугачке туре. Типа 60 километара. Тако сам се уствари прикључио групи пасионираних тркача, чије активности, односно приступ истим, сам од раније, мало више, критички посматрао.

Већа пасија, последњих, више година ми је постало пливање, а таман овде да се човек расхлади у претропским данима. Редован бивам, у исто тако националном објекту базену. И тамо упознајем групу, групе редовних вежбача. Но, свакако пожељније је било долазити до 25-то метарске тиркизне воде у преподневним часовима, када понекад није било никога (0), или је ту била група фаланга/странаца, на свом курсу роњења. Међутим, никог од нас корисника није могла спасити лоша „клиничка“ слика воде. Како и не била таква, кад домаћи имају манир да само тако ускачу у базен (о понашању у води и да не причам), док им сама водена површина, малте не, дође као ресторанско-кухињски сто. Иће и пиће на/у базену, редовна кореографија. Из тих разлога базен је био затворен недељу дана. Посегао сам за потрагу за новим, и када је то заличило на залудну работу, опсетио сам се једне табле, ознаке за базен, коју сам спазио кроз оне густе снопове кише, оног дана када сам „упловљавао“ у Вијентијан. Запутио сам се тамо, и тих 10-ак км није било залудно извиђање. Пристојан, ростфрај објекат, без гужве, а редован „инвентар“ немац Ханс. Вршњак, баварац, чија прича спада у групу оних који су „избегли“ из љубави да живе у другачијем свету. Она љубав према клими је ту, па је ту, а љубав према ближњима, односно према жени, лаошчанки коју је оженио је променљива.

Из описаног програма боравка сам искочио једним малим излетом, који би можда могао заслужити и посебно поглавље. Међутим, овом каприолошествовању сам посветио тек пар дана, по’ недеље. Сигурно да заслужује и више овај круг, својеврсно обигравање око престонице. У смеру север- СИ- исток, пројездили смо коју „стотку“ км, и то махом друмовима, нама већ знаним. Да ли је понављање ма… нећу рећи, али почетак и завршница су били виђени- сада у неким новим сликама.

Дакле, прво на север, знаним, пренатрпаним, лошим нац.путем бр. 10, што је подразумевало и оно премошћавање велике НамНгум, да би уследило повијање на десно. На једној раскрсници, пренатрпаној саобр. знацима започели смо крстарење скоро улашћеном саобраћајницом, у дужини од неких 50км. То је било главно парче излета, обдарено наведеним асфалтом, и још важније крајоликом. За инфраструктуру још само то, да нисам знао, а да сам гледајући е-мапу.ме видео црвене тачке на местима где пут пресеца водотоке. То је обележавање за моменте када не постоји чврст, прелаз, сталан мост, већ је стање условљено хиром вода. Значи, ни свемогући брат није још добио вест, није се ажурирао.

Споменути крајолик, тј. „кореографија“ мајке природе чинила је планинчуге Поу, белог буфала, Коу Квај/ Phou Khao Khouay. Лаошчани су га обгрнули титулом Националног Биодиверзитета (једног од многих у држави Л). Мени здесна била је долина, споменуте Нгум реке. И пут је уствари, весело кривудао и „поскакивао“, алувијалном равни, велике притоке, „мајке“ реке. Бројни, мањи водотоци су свој пут, наравно, окренули са брда, са севера ка југу. На свом изровареном, каменитом путу они, исто, весело поскакују. Ту су, дакле, бројни (они их и овде крсте водопадима, али им је висина „скромна“) слапови и каскаде. И јако ингересантни облици рупа у базалтним стенама, које је вода издубила, створила својим више(миленијумским)годишњим радом.

И онда је ту мајка, ил’ маћеха, људски род!? У овом добу забаве и одмора, где ће него у хлад и бистрину река. Вирови, слапови, вододерине, поменуте водене јаме су идеална места за дечију игру, потапање и прања људских тела. И оне важне текућине, која се после воде највише испија на просторима ЛНДР. Пива. Палминим лишћем застрти кућерци, више са улогом кревета и стола у исто време, начичкани су свуда унаоколо. Односно, тамо где им се згодно место нађе, а редовни су инвентар, матице ресторана. Колима и моторима се гледа прићи што ближе. По могућству у саму воду, и није ретка слика која се да видети, да се превозно средство, попут неког детета, брижно и марљиво пере, од стране његовог „родитеља“. Сва ова гунгула је, подразумева се, заогрнута несносном музичком буком. Огромни звучници су постали саставни део националног фолклора. По могућству што већи и јачи, али за сада још не и водотпорни.

То је уобичајена слика распојасаног, безбрижног дела, овдашњег живота, на коју сам налетео на првој „воденој“ тачки, подно биодиверзитета. Хуасајкао, где сам се и ја мало расхладио и издружио са описаном сликом, тј. купачима, конзуматорима бирлао.

Друга тачка, другог дана, тог преподнева са пролазног кишом, били су слапови, издубине и ресторани Накхаи. Сасвим друга слика, где глас жена из пустих угоститељских објеката ремети румор кише. Тишину сам више пронашао у наредном одступању, одвајању од главног друма. Црвенопрашњавим друмом од Нангонмаи до Нангонкао, и још мало убрдо, изровареним путељцима. Пресецајући потоке, готово цурке, али и канале, који преко потребну воду доводе у пиринчана поља. Следеће место обиласка, више, само доласка било је Пиен Јорла Па. Фенси франшиза адреналинског, авантуротуризма. Мекдоналс, за оне дубљих џепова,што потврђује и паркинг пред гламурозним улазом, до којег сам „добацио“, допедалирао.

Још мало кривудања живописном питомином, да бих последње скретање (а сва су била у, готово прецртаном, растојању 3-5км од главног друма) било за локалитет Тад/водопад Ванлуанг. У низу поскока воде, овде има и нешто виших, па последично, после њих и ширих базена бистре воде. Насликана, прекопирана сценографија и у овом кутку, али собзиром да сам место посетио у касним часовима, пред „затварање“, уживао сам у тишини, цвркуту птица, и звуцима чишћења простора по посети одговорних љубитеља природе.

Наредни дан, избијање на главни, познати друм, и повратак, у велики, прљави град. Такмичи се природа са човеком, односно човек урбанизује, прља природу… а направио сам још један отклон, и још једном, оним краком, од неких 8км избио, на ванредно добар друм, који прати ток моћног М. Но, за уживање је било возити и тим гримизнопрашњавим, тумбавим, правим пољским путем. За разлику од прошли, кишни, пут, када је то био потпуно други доживљај.

Тако се завршио и доживео овај излет. У наставку и описана догађања главног града, да би се примакао „договорени, одређени“ дан напуштања домаћина, дудеових, одлазак из Вијентијана. По трећи пут.

Као што сам поменуо у опису, прелазних дана са јуна на јул месец, доживео сам „просветљење“, и више се не обазирем кад ће отворити границе. Ако се то може, тек тако доживети?!

Сковао сам план, као и увек, а нарочито сад, подложан изменама у погледу путање, а посебно времена. Моја чувена, да је време једина димензија, долази до пуног изражаја у ово не)време. Запутићу се назад ка северу Лаоса, користећи методу цик- цак, да бих видео све оно пропуштено у убрзаном педалирању одиграном прошлог месеца, у супротном смеру. На тај начин сам се довео у прилику да избегнем понављања већине пређених стаза.

Подно водопада Јуанг, Болавен висораван, ЛАОС, јул 2020.

---

Тако да је вожња тук- туком (у виду „међуградског“ превоза, 150км- 4ч), и журба за продужење визе, била у функцији тог сценарија. Надолазећи месеци су показали да прича са продужењем боравка, плаћањем визе, поприма нови садржај.

4.0.1. Доживљај транспорта методом риба у конзерви, срећом, није дуго трајала. И ево ме, опет, у Паксе-у, хитро доспевши до пред шалтер, где се плаћа 600.000 домаћих кип-ова, за благоугодни, једномесечни боравак. А баш је вруће у највећем граду југа, а одлучујем се за боравак на истом месту као и претходни пут. До тамо одшетах, гурајући бицикл, јер сретох у дворишту шалтера, Аруна. Индијац, који је такође бициклошественик, индуски опуштен, а „заробљен“, тугата на југ. Дакле, три индијца и један непалац, моје главно друштво на почетку пута на Горе!

За прво туризмовање одабирам, после дана одмора :), одлазак до главне“ атракције, храма Пхоу. Неких 35км,већином новим, значи, за овдашње прилике нестварним друмом, дуж десне обале реке (наравно, мислим на Меконг), стиже се у подножије брда, планине. И у староставна, пребудистичка, хинду, времена, мислило се на просветљење богоугођаја – и близину воде, извора. Прекрасан поглед, два велика базена, стрм прилаз, тек два већа здања, и главно на брду, као и лик слона уклесан у стену. Све у доста скромном, пре рећи руинираном стању. Са неком не посебном жељом да се то воздигне. Изуживао сам, колико се дало по силној врућини, да бих у повратку набасао на место где би се дало и камповати. Но, ја опрему за тај вид боравка, баш тај дан нисам понео. Ту, у некој врсти дворишта богомоље, чији је једини ивентар, статуа Буде, сретох пар француза. Први путници, које срећем у овој земљи, а да се крећу аутом. Прослављеном бубом, транспортером. Овај „камп“ је у линији насеља, уз обалу, који творе село по имену Чампасак, за овог ваката назив провинције. Некадашња престоница, данас привлачна својим положајем, и неком смиреношћу, која зрачи и на мене, у тада већ пријатнијим поподневним часовима.

Нешто касније, низ друм, сусрет који обележава наставак мог боравка у тачци 1, пута у повратак у будућност. Три госпође, у пуној „ратној“ бициклистичкој опреми, стоје са стране. Започињем дијалог, чији завршни, тј. главни део је показивање руком у смеру града. Ево нас у правој бициклистичкој, истина омаленој групи, али у брзини коју нисам одавно осетио. Очас у граду, пред домом једне од бициклисткиња, али у покушају наставка дијалога не успевам сазнати када и ко све још вози. Тада наилази још један преопремљени бициклиста, и ето приче!

Каман, то му је име, прича енглески, а испоставиће се да као руски ђак, студирао пет година у Ростову, зна и руски. Ту се изфотографисашмо, а дружење је добило наставак у Камановом дому. Тачније дворишту, где за дружбу наздрављамо уз причу, у некој смеши језика. Овај, неких пет лета млађи од мене, лаошчанин, започео је не тако давно да врти педале. Тиме му се баве и супруга и син. За, не баш јефтину забаву (имају читаву „ергелу“ двоточкаша) прибавља средства бавећи се уносним послом, популарно траженим  пићима. Уз то, његова фамилија, живи, живела је у Минесоти, па тако у склопу плаца ниче и некретнина чија ће намена бити хостел. Име му је дато у духу хобија, бици Паксе хостел. Обилазимо градилиште, где долазим на идеју да се понудим као први, пробни, пилот, рекламни гост, међутим, и ту се показује нека врста недружељубивости, можда сумњичавости према странцима.

Било како било, открио сам један читав бициклистички свет, који постоји у овој раскрсници југа. Изненађујуће је да у толикој вароши, и са толиким бројем велосипедиста (ја сам их видео, можда и више од 50, а са опремом које се не би постидела ни нека групација из много „скупље“ државе) нема нити сервиса, нити бици радње. По све то, ови заљубљеници морају да иду преко, у Тајланд – или данас уобичајеније, да купују наручујући жељену робу. Следећи дан долазим на место окупљања у време које је исто и лети и зими/ха,ха, 16:30. Код моста, али не Слободе, преко Дунава, већ оног преко… Салон, изложба опреме, о којој сам зборио, а и прича својствена еснафским удругама. Тако је, очито уобичајено и за друге врсте заљубљеника, као и на другим паралелама и… . Када су кренули, а није било мојих зналаца од претходног дана, уверио сам се да су јаки и у вожњи, а не само у бициманекенству. Очито да свакодневне вожње, најчешће у два правца, са добрим друмовима, дају резултате. Показало се то брзо, прешавши мост, и заузевши правац после главне раскрснице, дигавши брзину, за мене онако уморног, и без одговарајућег арсенала,  тешко испративших 40км/ч.

Па онда, опет следећи дан, и тада са више среће, наилазим на „моју“ групу. Полно, старосно мешовиту. Исто добро бици наоружано, али мени пријемчивије брзине. Запутило се у смеру оне границе са Таи. Тек благо заталасаним путем, 20-ак км на запад, па пауза, дружељубива, препознатљива и другим…меридијанима!

У групи су били, а нисам их препознао, јер сви, зачуђујуће, возе замаскираних лица , и син и супруга совјетског студента. И опет, више на моју жељу, мало се подружисмо, наздравишмо и мојом ракијом, и ту се заустави ово моје чланство у кафе бици Паксе групи. Неуспели, а и моја изгубљена воља за таквим придруживањем, покушаји, у наставку боравка. Ту, већ на почетку „освајања севера“, растежем време, утрошивши га у дружењу са мојим потконтиненталцима.

Надодавши дане, дочекао сам једно кишовито јутро, мало свежије, пријатније за вожњу, а нарочито су угодности придонели дужи периоди облачности. Крећем даље, заправо започињем упознавање нових предела.

4.0.2. Паксе круг – висораван Болавен

Лаос туризмологија је увела термин кругова за поједине области. Њихох географски положај, природне и социјалне особине, а посебно саобраћајна повезаност их издваја у посебне целине. Овај, по мени можда и најлепши круг обишао сам у некој краћој варијанти. Започето бициклирање, по описаном времену, а у првом дану и са кратком деоницом, био је прави увод у неких десетак дана боравка на нешто већим надморским висинама.

Константно вас друм издиже од долине Меконга, а првих 20км његова је подлога јако лоша. Потом, проширена и „пресвучена“, а вијугава саобраћајница вас увлачи у нестварне видике. Игра боја, крајолици начичкани цвећем (бројни расадници) и плантажама кафе. Благи успон, лак за лак-ом (израз за км, служећи се њиме означавају и положаје појединих објеката), лако се заустављате, јер вас мноштво кадрова мами на фотографисање. И тако до лак 40, јер тачно на четрдесетом километру од Паксеа се налази једна плантажа кафе и чаја, која у понуди има и собе за преноћиште. Одржавани простор, сређен ресторан, и изложбено-продајни „павиљон“, показују јак утицај оног „спољног“ фактора. Французи су у својим походима: откривању и освајања ових крајева, изнашли да поднебље и терен пружају изврсне услове за узгој кафе. И стварно, црни напитак је магијског укуса, што можда потврђује и његово вредновање на светским берзама.

Ту сам набасао на француза Фабиана, којег сам упознао у првим данима бивствовања на овим просторима, у Луаг Прабангу. И он је у мисији коју су започели неки његови преци, само у другом облику. Плус, његова љубавна прича, девојка која га је напустила, не издржавши притисак ситуације, па му се вратила. Свакако, нисам био оран да слушам мелодрамску причу, а у плану сам имао да обиђем један, од неколико оближњих водопада. Лаганом шетњом доспевам до комплекса Тад(водопад) Јуанг. Реч мноштво, сложеност сам употребио јер простор одликује, тј. изграђено је доста услужних објеката. Од ресторана, продавница сувернира, до преноћишта. И све доста симпатично уклопљено у природно окружење.

Висораван Болавен се издиже до неких 1300 м н.м., и пресецају је бројне речне долине. Са ове стране Лаоса је ближе море, и редовне, влажне, ваздушне масе доносе обиље падавина. Испресецани терен је зато начичкан оваквим, као Јуанг, хидрографским објектима. Спада у групу виших(неких 40-ак м), јер почесто се на мапама да видети назив водопад за нешто што би се због своје димензије и облика пре могло крстити као каскаде или слапови.

У другом делу тог дана сам, дакле имао водени угођај, а какав би он био да се нисам сквасио у прохладној води, боје антрацита. Још једна нестварна, бучна слика природе, које обогаћује дуга. Оно полуоблачно, сад већ више разведрено небо и распршене капљице воде у некој забити Индокине. Ту ноћ, на чистом небу, као те капљице, па можда и више, начичкале су се звезде. Тера – и као земља, али и као број, на неких 15 степени северне гграфске ширине.

Наредни дан је био нешто више облаковит, да би око средине дана, у средини јула, негде на  врху висоравни, победили они најтежи, најсивљи и црњи, истресајући свој водени терет. До тада, окрећући педале мог „roadster“ – a, испели смо остатак успона. Иста слика као пре 24 часа, сада само, како рекох, мало сивља. Отприлике, у таквим бојама би се дао описати „главни“, највећи град заравни, Паксонг. Главна улица, па како шта ко сагради и намени. Осим за живот, за обитовање, ту су безбројни локали, чије шатенило намене, и стил изградње мало увесељава оно опште сивило. Ту је и мирис кафе, велика, можда главна фабрика, али мени довољан сигнал да пронађем место за паузу. Намењену уносу енергије,и гледању у небо процењујући хоће ли или неће…

храбро сам кренуо на доле, јер тако ме је водио мој циљ, и после неких 26,5 минута (хоће) започела је киша. Кратак опис би био да је кренула стидљиво, да би јако брзо пребацила у пљусковиту, потоп брзину. Како то обично бива, тврдоглаво сам возио док падавина није показала право лице. И нашао се у смешној ситуацији, између једног заклона којег сам прошао, и другог, који је био видљиво испред мене. Отприлике на средокраћи, а не даљој од по пар стотина метара од сувих заклона. Вода се стушта усправно на тло, и то ме додатно штити под кратком настрешницом до које сам доцурио. Почекао престанак, што би рекли летњег пљуска и наставио.

4.0.2.2. После кише Сунце сија. Све се брзо просушило, и „ударила“ жега. Но, брзо стижем до мог циља. То је било село Кок Понг Туи. Болавен висораван насељава неколико различитих народа, а један од њих је и Калу. Његови припадници настањују ово село, и где су као тековину спољног света, прво увели наплату улаза. Скромна цена, да би се видео помешани живот, почевши од полу)нагих сељана, до мобилних телефона. Оличење прикључења у „спољни“ свет је пар фамилија које су покренуле посао „хоме стеј“, и тако се приклониле бројнијој, јачој маси. Мој избор, у овом случају је био дом Мр. Хоок. Изрованом улицом, ако је та, нешто шира стаза, уопште улица, између набацаних дрвених, на стубовима, насађених простора, стижем до једног повећег плаца. Изградња једног новог објекта, где се види више другачијих материјала говори у прилог малопре изреченом. Ипак, гомила мусаве, скромно одевене деце скаче наоколо, и иако су деца свугде иста, осети се нека разлика. Набрајати даље и остале „разлике“ могао би бити залудан посао. Укратко садржај боравка је био следећи.

Пријемно место, „рецепција“, је традиционални, сеновити, простор испод куће, у којој, сазнајем касније, живе три фамилије, са 23 члана. Омалени мр. Хоок, предузимљиви, калу човек, на споразумном енглеском прави прве приче. Зна и по коју реч на руском језику. Испоставља се, а то је онај један део који нисам у припреми посете спознавао, да је гест хаус, смештај, на делу имања, које је једно два км од села. До тамо ме води супруга Хоок, која својим манирима, такође показује промене, односно, спољни утицај у сферу, визуру калу света.

Да сам знао да треба бицикло прегурати у тај „свет“, бљузгавим, џунгластим путем, можда би ставио под знак питања мој долазак. Но, награђен сам прво прекрасним погледом, а потом и мирним, опуштајућим, и скромним простором. Веранда, испред ископан базен, дубока долина реке напред, преко, и у даљини брда. И преко свега тога, нешто касније је стигао залазак сунца. Слика која се памти. Поделио сам овај угођај са два пара млађих француза, у међувремену пристиглих са излета. Потом одлазимо на вечеру, урачунату, као и прича. Обичаји, као динамичан процес, чије дочаравање потпомажу љубопитиви припадници писенд лав, просветитељског народа. Јело је значајан део, као и дуван, који сагорева у дугачким „лулама“. Мр. Хоок, види се то, рутинирано угошћује спољни свет, док остали чланови фамилија су унаоколо, у неком свом свету. И он је осветљен сликом са тв екрана, која нестаје у моменту прекида доставе електричне енергије.

Следећи дан, кишовит, и после праве, домаће кафе, обилазимо део села на ободу, који је, уствари њива хуковог ујака. Међу бујним ратињем треба разазнати травке, а наш домаћин то вично чини, и уз све то надодаје, па могло би се рећи, шаманску причу. Сам он каже, да је у селу некад било осам шамана…коријандер,нана,и нама нека друга знана и мање знана „травната“ вегетација, док за млађашне потомке колонизатора је најинтересантнија конопља.

Све би остало на тој флори док у јутро пред полазак нисам отворио моју торбу у којој је било и неке хране. Иако су те мале количине биле спаковане, заштићене у кесама, унутрашњост, црне непромочиве бисаге је била преплављена мравима. Исцрпно чишћење, где некако мислим да је ова створења довукао кикирики путер, из затворене тегле, завијене у најлон кесу. Путеви господњих ситних створења су недокучиви. Уосталом, пут једног маленог вируса ме је и довео овамо.

Извлачим се са мојим каприолом кроз јаруге, окружене пољима где се тренутно највише узгаја слатки кромпир (због цене односи превагу и над кафом; и ту кинези, као и вијетнамци имају јак утицај), још се мало дружим са мештанима (бројност деце, нешто надпросечно лаошка, 4-5,али зато половина не похађа школе; нема се пара, а у ствари тако се прави део популације „мртвих душа“, за свакојаку другу статистику- јер кажњиво је не образовати потомство), и завршавам посету селу још једним обиласком мале, локалне пијаце. Као да је највише кукуруза у понуди, има и пуно цвета невена, редован састојак у јелима, а присутност купаца ми појашњава један члан „фамилије“, који је продавац на омаленој подној тезги. Каже ми, на енглеском, да су купци пролазни путници, који воле да пазаре њихове еко, здраве, а и јефтине, прозводе.

То, осунчано поподне брзо стижем, спуштам се, заправо, кратком етапом, у последњи чин 4.0.2.3. Болавен боравка. Још једно мирно место, село Ло, уз истоимену реку, тек мало увучено према оним брдима које сам, до само који час пре тога, посматрао са висине, од главног друма. На кратком растојању водоток је „изградио“ три водопада. И како то бива и са децом (ако се то може поредити), иако од исте мајке, у овом случају реке, они су различити. И по изгледу, и по „нарави“.

Село је схватило благодети мајке природе, и изградило бројне смештајне, угоститељске објекте (не-за чудо празњикаве ових дана). Смештам се, мало по препоруци, у онај уз саму реку, тик поред моста, који је она, у свом, распомамљеном, „беснилу“ срушила. Одатле се има поглед на водопад Ханг, први у низу, најмањи, а некако су се поређали по висини.

Некаква „распомамљена“ атмосфера, односно, доста домаћа, бучна, тј. најчешће домаћа лаошка ме прогнала из тог првог смештаја. После три дана прелазим у много мањи гхаус „Тик“, готово непојмљиво тихо место, о чему сведочи и ђџез музика коју зна да пушта газда. Ту и сусрет са породицом Дауде, французи на одмору, који ме позивају у госте код њих, у главни град.

Када је о мирноћи и буци водопада реч, излишно је проналазити мерило за то. Готово једини посетилац, у неким моментима, река је на тим неким потезима, правила звуке само за мене.

Ноте тих тонова ћу поређати хронолошки. Крећем у обиласке од најудаљенијег, водопада Сонг. До њега воде два пута, оба са подједнако стрмим деловима, јер ово је и највиши отсек преко којег се вода стропоштава. Неких 40м је „израстао“ у висину, а како сам хтео да одем и до вештачког језера у залеђини морао сам се још испентрати планинским обронцима. Људска активност којом се он меша у природни перпетумобиле, кружење воде у природи се и овде, дакле појавила у виду једне бране. Електрична енергија насушна, и вештачко одређивање колико ће воде бити у кориту. Прилаз језеру није дозвољен, те тако није било ништа од купања, те сам зато у наставку обишао горњу страну водопада. Узаном стазом краћи спуст до саме ивице „горостаса“, али тих дана без много течности. Исподпросечан је и монсун, па се зато скакуће сувим, каменим коритом, тек са по којом воденом траком, до саме ивице провалије. Шетња, 30-ак метара, опасном линијом, и прекрасан, далек и широк, поглед на део долине која оивичује северну страну висоравни.

До подножија водопада се може стићи директно, козијом стазом, али ја,ипак бирам изнаоколни пут. Кроз село, још једне етничке групе, припадајуће околне обрађене парцеле, и затим уз реку. Потом се мора започети са врлудањем. Прећи мало водоток, загазити у њега, и онда одпочети авантуру пентрања по огромним „грудвама“ каменитим. Њих је вода, а и неке друге природне силе, разбацала унаоколо, стварајући месечев пејзаж. Захтева та шетња, од неких пар стотина метара, подоста вештине, те тако одузима неко време, које је обједињено са уживањем у крајолику. Посебно на местима где има воде, у дубљим „вировима“ задржавају се мали базени. Наравно, ту се одмах рибари, и имао сам прилику испратити процедуру једног, подводопадног риболова. Друга активност је купање. Заједно са скакањем у воду упражњава га локална дечурлија. Омиљена забава детињства, овде у правом космичком пејзажу, и са таквим истим адреналином.

Други, средњи водопад је прави, репрезентативни примерак хидролошког објекта тог назива. Зато је, вероватно и понео име села, водопад Ло. Двадесетак метара у висини, а педесетак у ширини, и са великом  количином воде, у време моје посете, оставља достојан утисак, како сликом, тако и звуком. Лако му се прилази, готово, са свих страна, и да није околног, густог, и високог растиња, фото памћење би било обогаћено и сликом у време заласка Сунца.

Трећи, односно први, до села, или у селу, видљив, чак и из оне моје прве собе, је уствари, по својим димензијама, пре једна велика каскада. Али и то је моћно природно градитељство, које је то потврдило, потпомажући оно, споменуто, рушење моста. Тик изнад каскаде је постављен бамбусов мостић, више стаза, ако се тако може рећи. Употпуњује и олакшава шетњу крајоликом.

Али, све једно, локални живаљ иде реци у походе, са готово свих страна. Најпре са најближих, јер ове поклоничке посете имају један сасвим практичан значај. Одржавање личне хигијене, као и пратећа прања одеће, посуђа…

У готово свако доба дана, али „шпиц’ је у предвечерњим часовима. И старо и младо, и породично, и појединачно, прилази се реци, и са неким транспортним средством, што ближе, по могућству и у саму воду. Ту су мале, пластичне корпе, и као да их сви имају, као неки модни тренд, а у њима држе шампоне, сапуне, зубне пасте…попут неког светог купања, окупирају се воде реке Ло, чак и сами водопади. Неки, најмлађи већма, улазе у реку и разголићени, и тако стекнете утисак да сте на некој огромној дугачкој плажи. И после ове слике, јасно је да састав речне воде низводно од села садржи рааазне хемијске елементе. Као што рекох, водених токова је пуно, а среће је да област није густо насељена.

Потпомогнут сам у потпуном уживању водом и од стране обилних киша, које су у 2-3 везана дана показала моћ монсуна. И направиле ми изговор више за продужени боравак. Затим, поново после кише, једно дивно сунчано јутро је освануло, и ја сам се запутио даље. Та свежина, и терен који ме спушта према долини, артерији Лаоса, дају ми крила. Међутим, слично Икару, моја крила су надолазећом врућином, раслабила своје везе.

4.0.3. Такек

До овог града ме делило пар стотина километара, које сам изделио у пар дана вожње. Отприлике, 2/5 деонице је ишло поновљеном рутом, а онај преостали, обилазећи „агломерацију“ Саванакета, био је нови за каприола и мене. Свеједно, врућина нас је пратила и сморила у сваком дану. Правио сам и дугачке паузе у току вожње, у најтоплијем периоду дана. Једна је била „посвећена“ пумпи, из ланца ПТТ(а није поштанска), мог омиљеног. Опремљена дућаном, рестораном, кафеом…све ме премештајући у навикнутији свет и обичаје.

Када се тако расхладим, одморим лакше пређем поподневну деоницу, у већ уминулој, тропској жеги. Међутим, онда је долазио „грађевински“ топлотни шок. Састајао се у одседању у обичајеним гхаусима, мотелима, грађевинама склепаним без употребе ипаквих изолационих материјала. Огромна сунчева енергија натопи током дана, ове, углавном, неугледне скаламерије, и када крочите поподне, предвече у неку од соба доживите директни топотни шок. Не помаже проветравање, држање отворених врата, укључен вентилатор, продужени ефекат шока се претвара у ноћну мору.

Ипак сам се, ни жив, ни мртав, докопао Такека. Града кроз који сам пролазећи у првом наврату њиме, за сапутника имао кишу. План је био да одседнем, одморим пар дана, и кренем у обилазак круга названог по вароши. Међутим, у духу назива ТаКек, где други део речи, на лаошком значи гост, остао сам једанаест/11 дана. Шта ме је све задржало, не знам ни сам, или…

Почело је отежаним тражењем смештаја. Средиште, срце града, омањи трг, и улице које гравитирају том делу, начичкане су грађевинама сазиданим пре стотињак година. Дакле, у неком колонијалном периоду, и као какав дух из боце, та атмосфера је задржана на овом простору. Привлачи, или се барем тако рекламира и госте, туристе. И опет оно али, међутим, ситуација, једноставно гостију нема. Можда да сам видео десетак странаца за време мог боравка. А на боравак, одседање упућује тај центар, и пре свега, пар хостела у том сплету улица. Како нема посетилаца тако ни они нису отворени. „Цуњам, њушкам“ унаоколо, распитујем се, служећи се, истовремено и е-мапом.ме. Тако сам доспео у „Нага“ хостел, тек мало измакнут од епицентралне и приобалне вреве.

Приземна, невелика грађевина, коју је млађи пар вијетнамаца  добро и складно привео намени одседања, пре свега, страних гостију. Пријатан и расхлађен простор, одише и домаћинском атмосфером. Поготово у ово не)доба не гужве, када свега нас, пар гостију постајемо саставни део  дружења, журки домаћина. Наиме, Бин и његова лепушкаста супруга (кћер им је остала у затвореном Вијетнаму, отсечена у Данангу) су део вијетнамске мањине, значајне у овом делу Лаоса,па и у самом комшилуку. Упућени једни на друге, целодневна повезаност обично врхунац  добија вечерњим дружењем за трпезом. И тако сам имао испуњен програм за свако друго вече у просеку, у суседним домовима, а једно вече смо позвани и на прославу рођендана једног од комшија, у, наравно, вијетнамски ресторан.

Кад кажем ми, мислим на једине госте, тих дана. Дормитори, вишекреветну (3х2х2=12) собу смо, само четвртином, користили пар млађих пољака и ја. Користићу „кодни“, инстаграм назив, за браћу словене – orientujemysie, су обично време проводили у соби, загледани у своје екране. Један излазак на ручак, и затим вечерњи провод. То је била формула којом су трошили обиље времена, свима нама подарено, у домаћинском Такеку, Лаосу, Азијиевро, планети.

Ипак имали смо и пролазних гостију. Каже један дан Бин, има(ћемо) госте. Користи обилато „мрежу“, те му се тако гости распитују и најављују на даљину. Ти гости, гошће, за мене и нису били нови, непознати. Уобичајено сретање, понављање познаника, странаца, ових месеци у Лаосу је овог пута било олочено у ликовима Марие и Роуз. После Нонг Кјуа, Л. Прабанга, ево нас и у Нага хостелу. Само једно-две вечери, јер две динамичне другарице изнајмљују моторе и одоше у вожњу „кругом“. Други „реметилачки“ моменат је било гостовање Виктора Лина. Амерички, тј. кинески калифорнијац. Млад, и у духу сајбер обдарене генерације кинезоамера/или обратно, зуји просторима својих предака на мотору. Заробљен ових дана, месеци, са све својом силном техником, и један дан, у исто поновљеној посети овом граду као ја, планирао је излет до неких од оближњих пећина.

Прихвата ме као сапутника и крећемо његовим мотоциклом пећинама у походе. Спелеолози би уживали у кршу Лаоса, јер 70% територије су кречњачка брда, па у сарадњи са обиљем воде, ето прегршт подземнога света. На све стране се нуде посете, разноразним величинама, „свакојаких рупа“. И њихова сређеност, у том туристичком смислу је посебна прича. Ми смо закорачили на главни правац Такек круга/лооп, који нуди обиље таквих пећинских места.

Кренули смо од репрезетативног примерка. На неких 20-ак км од града пећина Тханг Нанг Аен, са приступним путем, сређеним, обележеним улазом. Унутрашњост осветљена, на појединим местима у разним бојама, избетонираних стаза, са оградама на ризичним местима. Не пуно пећинског накита, а најлепши примерци су видно истакнути и обележени. Простор вас води од малих пролаза, до огромних, пар десетина метара високих просторија. Највећа „посластица“ подземна река, и могућност да се прокрстари чамцем. Водич весла, и у тишини пролазите вијугавим током, кроз различит спелеолик, шаренолико осветљен. Не дугачко крстарење, па обилазак другог краја шпиље, са великим окном, прозором за спољни свет.

Уживање, да би у наставку, послуживши се мапом стигли до две пећине, које су неупоредиви са Аен подземљем. Напуштена и запуштена места. Кроз шибље, гацајући потоком, али и окупавши се на почетку једне од тих кречњачких подсветова завршавамо посету почетку круга. Виктор обилато усликава, а за то користи и дрон. Тачку на излет смо направили обишавши место које има назив Слоновска пећина. То је простор на почетку једног отсека, тек неколико метара у дубину, и исто толико у висину. И не би се баш могло назвати пећином. И у оквиру је храма, те китњасто украшена. Тек да се лепеза свакојаког спелогирања лаошки украси.

Био је то највећи, најлепши излет у току боравка у граду, у средишњем делу Лаоса. Затворен уз Меконг, без могућности да се пређе преко моста у Тајланд, а онда и закуцан кишним данима. То је био додатни разлог за продужено уживање, у споменутим журкама, занимљивом парчету града дуж реке, подно огромног далековода, а и у обичајеним кадровима ноћног маркета. Пронашао сам и базен, не толико привлачан, а и још по које место упитне лепоте. Тако сам такековао 11 дана, и у једном упитном дану, у погледу падавина, ипак одлучио да кренем даље.

4.0.4.  Такек круг, Конг Лор пећина

Облаци су ми опет били наклоњени, а  по која кап кише у пар наврата је припретила. Живописним друмом, кривудавим, између оних кречњачких чука. Води тај пут у Вијетнам, још увек недокучив, а након неких 50-60км савија, хоће да вас поведе на кружење. Раскрсница, помало атипична, широка, и начичкана којекаквим грађевинама. Помало се, стидљиво, терен издиже, а у том првом делу води кроз пошироку долину, исписану пиринчаним пољима. Главна река долине, чије се воде користе за натапања тих поља, прилази из брда у које се запутио друм. На додиру обронака и долине сапели су човеци воду са две бране. Прешавши једну асфалтна трака почиње да се стрмо издиже. Тек са по којом серпентином стрмина је дугачка 4-5км. Довољно да се напатим за крај дана, поготово у комбинацији са јако високом влагом. На врху ме чекала висораван и насеље Накаи, као и доста хладнији и ветровитији ваздух. Назирали су се крајолици искрчених шума. Две човекове делатности доприносе да у неким деловима ти погледи изгледају саблазно. Посечена, обаљена, нека и напола нагорена стабла су „плод“ прављења вештачких водених површина, или крчења зарад пренамене у ратарско-сточарску сврху.

Пошто сам се мало намучио око тражења смештаја, следеће јутро настављам путешаствије ободом висоравни. Тек мало, да уживам у кристално јасном, сунчаном, далеком обзорју. И да се тих пар километара загрејем по валовитом путу. Раскрсница. И до пред њу, али и у самом раскршу, питајући неке, затекнуте, мештане, разматрам који пут да изаберем. Даљи, асфалтирани, би ме водио у већи круг, док мање кружење би значило дрмусање земљаним путем. Имао сам нека обавештења, описе овог црвенкастог друма, и привлачио ме је изазов педалирања природи блискијим крајем. Велика недоумица је произлазила из ових кишних дана, и питања колико се подлога успела просушити.

Не бацајући новчић, опредељујем се за авантуру која ме је више привлачила, вукла. И одмах, након прве кривине ништа од од тог вукла, вуче, већ започиње гурање. Силе земаљске су створиле овај разуђено-брдовити простор, а насељеници су туда пружили пут. Његов циљ су насеља око пећине, на неких 60-ак км, а прва трећина се ломата, па готово у свим равнима. Намучих се, дакле гурајући бицикл, јер није било шансе да се искористи брзина спуштања, па скоро ни за мало, за успон на другу страну јаруге. Лош пут, или са крупно каменитом подлогом, или са још увек влажним колотразима, где сам се просто могао заглибити у моменту. Потрајала је та авантура, а сунце се пењало по хоризонту. Околне, густе шуме су ми још увек правиле хлад, а онда је дошла и награда, у виду чаробног погледа. Трећина трећине деонице је спуштање у долину. За натапање зеленог погледа требало се заустављати, јер сама вожња се састојала у непрестаном кочењу, и бирању мањег камења по ком се одскакивало. Једно заустављање је било посвећено и одихивању, и уживању у водама водопада. Заправо, нека водена жила, а пресецајући стене ради пута, људи створише водопад.

Ево ме у тој изолованој долини, као из парка плеистоцена. Крећу насеља, у првом сам одмах стао да предахнем, одморим шаке од стрмоглавог кочења.

У наставку сам могао да уживам у равничарскијој авантури, махом бољој подлози друма, али и необичним прелазима преко речица, потока. Наиме, ситни превоји, као мале преграде између микро долина, а и села у њима. Уз сваку од тих целина ишао је и по један мањи водоток, а друм преко њега није имао сталну форму (из знаних, бујичних разлога), већ се импровизовало. Таквих пет-шест, микро авантура. Од преко тога да брвном пређете, преко набацаних дасака, пазећи да не заглавите точак, или ногу. До оног да бирате да ли ће те преносити бицикло преко потока, или га прегурати,ако већ није било неке импровизације моста. Како је дан одмакао и жега се повећала, додатно исцрпљујући. У свим тим селима, насељеним етнички другим групама народа, скроман, сиромашан живот. Тек по који дућан, са слабијом понудом артикала него обично, и ниједан ресторан. За њих сам само још један фаланг, који су се сада проредили, који им ремети, чини се, вековну равнотежу и мир.

И онда мир и за мене. Најдуже парче, опет ћу се одокативно одразити за тих, неких 5км,када није било насеља. Пут се сузио, али са добро утабаним шљунком, и завукао у микроцелину вијугавог пролаза подно пришуњаног брда. Комбинација, високих еукалиптуса, акација и малих обрађених површина, али без пролазника, сад већ у смирај дана. Да се натопим тим амбијентом, зауставио сам се и уживао.

Прошавши то парче трансвезале избио сам опет у једну ширу долину. Појавила се насеља, раскрснице, све у неком домаћем, импровизованом стилу. Посматрам крајолик, али и мапу да видим где, како и колико. Ипак, ево их и ознаке, ту сам. У селу Намта које је са горње, улазне стране пећине. На узводној страни реке, и где има пар места где се може заноћити. Стигао сам за дана, па сам се запутио у извидницу. Јако ме је интересовало како ћемо се мој каприоло и ја то провозати, провући подземном реком?!

Заправо, само један гхаус нуди смештај. Омалени, узани, новији простор, и онај кухињско ресторански поред. Газдују женска чељад, особе. То у склопу оне приче да је овде у демографској слици уобичајено да деца рађају децу. И онда још једна уобичајена, вечерња забавна слика. Ваљда, неутажива жеља за гласним нотама, као ни немање осећаја за раздвајање приватног и гостујућег простора, проузроковала је моју несаницу. Ипак, нисам хтео да један мој, тако леп дан (мерилима бици садо-мазохизма) заврши, па сам у два наврата „апеловао“. Много теже то допире до домаћина него та њихова прегласна музика и дрека.

Ујутру као да ништа није ни било. Настављамо по нашим програмима, а мој је био да се после доручка, полако спремим и запутим ка реци. У ово глуво доба био сам једини гост, у том парковном простору. На левој обали реке Хин боун, која се кривудаво прикрала кречњачким стрминама, налази се сеновита туристичка оаза. Од неизбежних ресторана и продавница сувернира, до занимљиве поставке музејског типа. Велике табле, панои са мапом и етнолошким темама. Чак и један пластични рељеф региона. А он је готово несвакидашњи. Многе реке пониру, за неке је тешко ући у траг, некима се може мало поћи пут подземља, а ова је једна од таквих, па у дужини од скоро 10км(постоје два званична податка о дужини путовања чамцем). Осмотривши изложбу и осталу понуду, уплаћујем путовање. 150хиљада кипова, и двојица водича, чамџија припремише пловило. Привукоше узани, дугачки чамац, на место за укрцавање. Наравно, да приобаље зависи од  водостаја, а у сваком случају је муљевито, и изискује додстну гимнастику за укрцавање бицикла. На карти, улазници, иначе пише да је у цену урачунат и превоз мото)бицикла. Ту поче и киша, крупне капи да падају, а сури, сиви облаци се надвише над нама, испраћајући нас после неких 200м у подземни свет, пакао.

Један чамџија седи на крми и наводи,светиљком која му је на глави. Исто тако осветљење користи и други члан посаде, али он је очито толико искусан да би могао и са повезом преко очију (Мишко) да нас проведе кроз пећину. Подземни свет је толико мрачан да и ово светло има, готово симболично значење. Ја шћућурен, негде у средини пловила, држећи се подједнако његове ивице, као и мог родстера, постајем временом све мањи. Тај осећај, таме, звук мотора који пара мук, и на моменте појава малих букова, у врлудавом водотоку, ми се представио као прави улаз на онај свет, неког судњег дана. Од узаних пролаза, где се готово чеше обала, или стење што штрчи, до великих, „салонских“, просторија. Кад наиђу „повратници“ с оног света, путници из супротног смера, слика се очитује мимоилажењем два танка, полумутна, светлосна трага. И онда, коначно, након неких 27′ (губи се и осећај времена), појављује се трачак дневне светлости. Постаје све већа, та бела флека, мотор се гаси, а чамац је наведен уз десни зид пећине. Онај пећиноводитељ са прамца се исправља и хвата сајлу учвршћену дуж зида. Започета операција пристајања је нужна, јер су се на самом излазу из пећине насадили слапови, и пролаз чамцем учинили немогућим. Простор где се предњи део чамца зауставио, методом насукавања, није пуно повољнији. Тек метар, 2 широк, зависно од водостаја (а сав овај доживљај је јако везан за ниво воде у подземном кориту. у време високих вода читав улаз, од пар десетина квадратних метара је преплављен, о чему сведочи и траг, високо на прочељу улазно-излазне стене. тада је могућ само пролаз подморницом, што још нису започели да примењују), и за разлику од оног муља на укрцавању, овде је правио проблеме са склиским камењем. И читава та операција стизања до пута, места где би мој велосипед чврсто стао на точкове, је јако захтевна. Неких 100м узане, тешко проходне стазе, са пар одсека, захтева додатну снагу, и јаку концентрацију. Тешко да бих ја то извео без помоћи двојице чамџија- па је све то, ваљда урачунато у цену пролаза. Иначе, постоји и пешачка варијанта између ова два улаза, односно села, и води преко брда. То је још једна од туристичких понуда.

Коначно на сигурном, сад већ и сунчаном. Простор са стране села Конг је уређен слично као и онај источније, можда мало већи. На улазу је и велика челична капија, а поред ње кућица, лепо сређена као изложбени простор. Ту већ добијам понуде за смештај, и одлучујем се за један, који сам већ осмотрио на е,мапи. Учинио ми се некако издвојен, те тако са већом вероватноћом мира и тишине. Но, то свакако није проблем ових дана пронаћи. Гостију нема па нема, избројао сам нас, једно пет, за тих пар дана. Мој домаћин (а био сам једини гост, у  објекту са десетак соба) ради, као и многи му сусељани, за национални парк, и у једном од тих дана, рекао ми је да нису имали ни једну продату улазницу.

Насеље Конг би било, и буквално, село на крају света, да немају ову, светску атракцију. Ово сумануто време их је мало вратило у то, неко преисконско доба. Остадох, можда и зато, дан-два дуже. Шетао, пролазио као неки невидљиви дух, сокацима села окруженим пиринчаним и пољима дувана(интересантне, високе, од земље саздане куће за сушење и чување ове културе), а сва та низинска, равна земља, је опет, окружена брдима. Међу пар поменутих фаланга, странаца био је и онај француз Фабиан, којег, ето сретох и на трећем месту.

Њега сам напустио „променљивим“ путем, који из долине води на север. Та променљивост је у погледу квалитета подлоге, али ни не чуди кад се зна да је ово био ћорсокак до скоро, до туристичког, пећинског бума. Лепи пејзажи су ми се представили у променљивом светлу. Разлог је био у појави тамних облака, а кад су се „навукли“ они најцрњи почео сам мерити заклон. Мало сам омануо, али срећом, примакао сам се изласку на главни пут, и насељеном делу. Неких 40-ак километара, тако да сам таман стигао на, за ручак. Зна се, супа, таман да ми енергетски придонесе за успињање на превој, који се испречио преда мном. О стрмини да не причам пуно, али су је срећом изублажили са пар серпентина, на тих 4-5км. Пуно камиона, вијетнамских, јер за робу ковид не постоји. Али и киша, брда су опет привукла најтеже, носаче кише. Стратокумулусе. Таман сам правио паузе при наиласку најжешћих провала, дубље се померајући под густо грање. Истовремено заогрнут и јакном и пелерином.

Уз такав угођај примакао сам се врху, а тамо ме је чекао још већи, лепши и шири мерак. Благоугодни видик, који ће, ето лаошчани да предложе за светску баштину. Стварно је поглед врх, на непрегледна карстна брда и очаравајућу вегетацију. Све тако разуђено, а у моменту мог приспећа и боравка, нестварна слика игре облака и описаног рељефа и растиња.

И још једно и, а оно је посвећено видиковцу, и оном што је човек изградио. Познато као зип-лајн, мрежа челичних каблова, са пар станица. У круг, неких 7км у дужину. Растојање између неких станица се прелази преко мрежа, разапетих над провалијом. Адреналински доживљај, пар екселанс,па чак, само и за гледање. Потрошио сам, сигурно и два сата, напајајући очи, а да ми није сметало што сам био натопљен.

Уследило је спуштање, и у првом месту коначиште, а следеће преподне је било извлачење из овог брдовитог националног парка, био-диверзитета.

Дакле, укључио сам се на мени познати главни друм, воде га под бројем 13. Ова бројка ми је донеле нелагоде у виду честих киша, али сам се некако провлачио између њих, и уживао у оном, после кише, Сунце…

Нарочито у делу, у којем је друм пратио ток теке Кадинг. Не дуго, али и пред њеним ушћем у Меконг. Прелаз преко моста, поглед на вишебојни западање наше звезде, а ту је баш било и место, гхаус, у којем сам „поновио“ ноћивање. И друго спавање се лоцирало у истом насељу као код проласка на југ, само у другом мотелу. То је било на дан пре приспећа у главни град. Место Табок.

Отегао се овај мој чланак, текст, а у ствари повратак на севее. Па рекох већ, више нисам имао ограничења у погледу времена. Ипак, имао сам „заказано“ код мојих домаћина, па баш да не приспем доцкано, ево ме средином августа у Вијентијану. Бирам коловоз, IX, друм, мало различит при уласку у мегаполис. Скоро милионска варош има више приступних саобраћајница, и када сам се докопао раскрснице, где сам на неких 30км пред циљем, требао заврнути улево, почела је да пада киша.

Запутио сам се ка најјужнијем кутку Лаоса. Први део трасе је било понављање (repeticio est…), већ виђеног. Тек мало дуже задржавање у преиспољеном проводилишту западњачке младежи, Ванг Виенг-у, ноћивање, у опустелом Тха Хеуа засеоку, и све то у спарној, па редом пљускова осликаној атмосфери. За улазак у престоницу бирам национални друм бр. 10, и тако бицикларим уз живописни ток повелике реке Нгум, и са обрисима Phou(планнина) Кhao Кhouay (бели буфало) у позадини. Вијентијан ме пригрлио са својом гунгулом, на коју се ваљало привићи после шездесетак дана проведених у „изолацији“ провинције и града Луан Прабанг. Започињем боравак у једном хостелу, а потом потежем за упознавањем и боравком у бици мрежи. Тако сам се здружио са канадско-француским паром (осим једне адресе на мрежи,  осталих пар су оглашене од стране странаца). Маир, живахни, 50-тогодишњи полубициклиста, и његова лепша, уметничка половина, свилу су лаошко гнездо на обали језерцета, периферно скрајнутог. Велика кућа, у традиционалном стилу, и омањи базен. Гостинска, моја соба, и простор, у којем сам провео тих, неколико, продужених, више од планираног, дана, су у правом смислу традиционални. Припада им она сутеренска, дубока хладовина.

На острву (Дон) Дет, једно од 4000- јужни Лаос. Јун2020.Јул

Почесто назив државе у којој боравим пишем и овако: Л(х)аос, што одговара, отприлике с.ању у које нас је довео белосветски игроказ. Бројка означава, најпростије речено, други део приче, други чин сајбер перформанса. Бројке, датуми, ће бити окосница овог текста, а послужићу се и спортским изразима.

• 

Видиковац изнад сеоцета Нонг Кју, Лаос. Поглед на Нам/река Оу. 20мај20